Hadžibegove besjede, uz Ramazan – Kemal Čopra

Eee, moj Mujo

Ne oslovljavam te ni sa Mula, ni Mustafa, a ni prezime ti ne spominjem slavno, jer to tebi više nije zabremedet.

Neg’ nako, jaranski, sa e moj Mujo, jer sam ja isti k’o i ti, a ti si k’o i ja. Niko nas ni za suhu šljivu, da izvineš. a za života ne postadosmo pisci, ne stigosmo od v’likih pisaca što se pikaju k’o pisci. Al’ nas opet čitaju. Mene sad, a tebe nakon trista i kusur  godina.

Da si živ, a bolje ti je što nisi, da ne gledaš ovog jada i poganluka što se nakotilo u nas.

Nejmaš više insana da promuhabetiš koju, onako ljudski i po istilahu k’o što je u tvoj vakat bilo, pa se ja evo tebi obraćam. Ne moraš me ni čut, a ni odgovorit. Jer, nit bi’ ja tebe razumio nit ti mene, pa je bolje ‘vako i meni i tebi.

Nego ću ja s tobom tvojim jezikom da me samo insani mogu čut, a hajvani svakako ne umiju.

Sve ono o čem’ si ti sanj’o ja doživih, a evo me nit sam šta gori nit bolji od tebe. Neg’ ‘nako nekako. Nit si ti, nit sam ja bir’o kad ćemo se rodit, a rodismo se oba u nevakat. A kad je ovdje u nas bio vakat za bilo šta osim za umrijet, moj brate Mustafa.

Mogu ti rijet da se sve promijenilo, a da se ništa promijenilo nije. Ljudi se i dalje rađaju i umiru k’o nikad prije. Da si živ, treb’o bi ti dan duži od godine da zapišeš ko je sve umro, ko doš’o, a ko otiš’o iz Šehera. Nejma više kuge da mori narod ni turskog zemana i zuluma k’o u tvoj vakat. Turci su ti sad k’o i svi ostali, a turskog katila je zamjenio nakav, jal stoput bolji, jal stoput gori. Ne umijem ti rijet.

Ne’š mi vjerovat da i mi Bosanci i Hercegovci imamo svoju državu i svog sultana. I to trojicu, u isti čas. nije ti šala. Jah! Sad ti je Sarajevo k’o što je bio Carigrad u tvoj vakat. Odavle se sad šalju fermani kako će bit i šta će bit, i ko će šta bit u Bosni, a bo’me i u Hercegovini. Al’ ne bidne tako, haman nikad, a sa’š čut i što. Ne rekoh li ti da u nas imaju tri sultana, dva vlaha i jedan naš. Kad naš pošalje kakav ferman ova dva ga sačekaju, k’o hajduci u zasjedi i posjeku. Haman ništa od njih ne mere proć’ dalje, pa ti vidi.

Mog’o bi ti o tom danima pisat.. Nejmam rašta, jer me ne bi skont’o.

Kad bi ono ti lezi poslije jacije namaza i razmišljaš o božjoj pravdi i nepravdi pitajuć’ se kako je Bog dozvolio da neko ima previše, i to onaj nevaljast i pogan , a neko sastavlja kraj s krajem, a najviše ih nejma ni za početka, a kamoli za kraja. Evo i ja isto to mislim trista godina poslije tebe, a misliće ih podosta dok je svijeta i vijeka. Tako nam je valjda suđeno da se pitamo i zapitkujemo, a da nikad odgovor ne dobijemo. Ako pitaš, isto je i dan danile, najviše imaju oni što protiv božijih zakona rade pa ti bidni pametan. Tobejarabi, tobestakfirula, k’o što si i ti znao rijet poslije ‘vakih misli.

U Šeheru ništa novo nejma. Ono đi si ti drž’o pisarnicu, sad nakav zauzeo i prodaje džidže. Jedino je hala još tamo. Ispade da je potrebnije ljudima vršit nuždu neg’ bilježit i pisat. Vrijeme uvijek pokaže prave vrijednosti, a bo’me su tvoje ostale, samo su izmještene u biblioteke međ’ ostale zapise. Nek znaš da te ljudi čitaju k’o što nikad nisu.

Šta bi te još moglo zanimat iz ovog vakta? Bezbeli nešto o Sarajevu. Saraj’vo k’o Saraj’vo. Svašta ga nešto tare, a ništa ga satralo nije. Uvijek se pridigne iz pepela iznikne, ljepše neg’ što je bilo. Tako je valjda zapisano. Nisu džabe tvoji derviši hukali oko Sarajeva, a hodže učile Ajetulukursije da mu nijedan dušmanin ne mere ništa. Al’ što dušman ne mere, moremo mi sami, moj dobri Mustafa. Ha se odbranimo i trsimo dušmana stanemo se glođat izmeđuse i eto ti belaja. Mi smo ti sebi najveći dušmani, k’o što i sam znaš. Asli protiv toga ne pomaže ni dova ni hukanje.

Znam da ti imaš vremena zame, al’ moje je vrijeme plaho okraćalo na ovom dunjaluku pa ti neću duljit. More bit’ se tamo sretnemo pa ćemo sve po istilahu. Samo još da ti reknem da je od tvog vakta bilo hejbet bitaka i ratova, a da su poslije ovog zadnjeg, kad smo se mi Bošnje po prvi put borili za se, nastale velike seobe, pa ti sad nas Bošnja ima po vascjelom dunjaluku razasutih. Nejma đi nas nejma. O tom nekom drugom prilikom. K’o kad toga ima hejbet za ispričat, golema je rijeka vremena protekla i sve izprevrtala.

Haj sad Allahimanet, Bog ti dao rahmet, a nama selamet.

(Pismo Mula Mustafi Bašeskiji)

Odabrala i uredila – Selma Dizdar

Ton-majstor – Šerkan Cakić

Foto – Uzeir Hadžibeg / Kemal Čopra / Amina Čengić / facebook profil