Nedjeljom u 10 - Stefan Simić: Potrebna je dobrota kao vezivno tkivo

Stefan Simić, pisac, pjesnik, govornik, čije misli putuju širom prostora koji se nekada zvao zajednička država, a danas region. Analizira društvene fenomene. Svi koji žele da razumiju, čuju ga jednako. Dotiče srca u Beogradu, Sarajevu, Banjoj Luci, Mostaru, Čačku, Briselu, Živinicama. Arheolog, tragač smisla, u razgovoru za Federalni radio govorio je o  snazi dobrog u ljudima, gubljenju savremenog čovjeka u vrtlogu otuđenosti globalizma, o strahovima da budeš svoj, samoobmanama, ali i duhovnoj otmjenosti i nadi kao univerzalnoj kategoriji.

Kažete, osnova života je sreća. Ništa poraznije od činjenica da je duša prazna. Gdje ste Vi pronašli svoju sreću ili je svakodnevno tražite i proizvodite?

„Ja sam stvorio jedan sistem života. Od ranog jutra uzmem, recimo, košarkašku loptu, ubacim dve srećne trojke. Ima jako lepi teren u Beogradu, pored reke. Za to vreme slušam neko lepo predavanje. Inspiraciju dobijem kroz šetnje, kroz razgovore, čitanje knjiga. Najvažnije šta se meni desilo u životu je da sam uspio da izbegnem taj klasičan posao, koji jako otuđuje. Radim nešto što je dokolica, a, ustvari, nije dokolica, jedan ozbiljan rad. Studirao sam sociologiju, bavim se pozorištem na moj način, radim stvari koje me ispunjavaju.  Ljudima život pojede to što moraju da rade, to što ne vole ili što rade na silu, ili rade u ambijentima koji im ne prijaju. A ja sam  kao mlad čovek shvatio da je, ustvari, poenta raditi ono što voliš i kad radiš to što voliš, zapravo nikada nećeš biti zaposlen, a uvek ćeš biti slobodan. Tako da tu je neka od mojih tajni.“

Prkos besmislu je ozdravljenje, ali kao da je više onih koji ne znaju da su bolesni, odnosno onih koji proizvode besmisao.

„Taj prkos besmislu je jedna potreba da se probudi čovek, da mu se pokažu neke druge vrednosti, neke druge emocije, neka druga energija i da stvaramo jedan način života koji će čoveka da vrati sebi. Ili ćemo da prkosimo besmislu ili ćemo da živimo besmisao. Znači, to je nešto što se stavlja ispred svakog od nas. Ili ćemo biti svetionici ili ćemo biti, da tako grubo kažem, neki mračnjaci. Kao mlad čovek dosta sam propatio, gledajući kako propadaju ljudi oko mene, pokušao sam da probudim jednu viziju budućnosti, jedan sasvim drugačiji način života koji živim i ta energija se apsolutno prenosi kroz moje tekstove, kroz moje nastupe, to što verujem u čoveka i jedan humani svet.“

A kada kažete da pokušavate biti negacija u ovom vremenu, globalistički hladnom, otuđenom, nemilosrdnom, Vi napišete knjigu „Povratak čovjeku“, „Odjeci ljudskog“, „Živjeti život„ i tako sebi date priliku.

„Prilika se ne dobija, prilike se stvaraju. Još dok nisam bio  afirmisan pesnik, išao sam od grada do grada, od mesta do mesta, i okupljao ljude. Nekad dođe 10, nekad 15 ljudi. Moramo kvalitetom, posvećenošću da stvorimo određen broj ljudi koji to što pišete čitaju. I da se poseju ta semena. Mi živimo u jednom vremenu gde je sve u pet, tri, u deset koraka. Čovek mora bar 10, 15, 20 godina da se posveti nečemu ozbiljno, kako bi mogao da živi. Preporučujem mladim ljudima da ne očekuju neke uspehe preko noći, čak iako dožive uspeh preko noći, da to zanemare, već da grade jedan put, da budu jake ličnosti, stabilne ličnosti. Mi smo ti, putem kojih se ljudi poistovećuju, identifikuju. Najbolji primer su Kiko Sarajlić i njegova poezija, Đorđe Balašević, Meša Selimović, Ivo Andrić i mnogi drugi, koji, iako ih nema među nama, i dalje sijaju. Postoje svetionici samo u ovom nekom mraku koji živimo, anksioznom, depresivnom, prosto trebamo da znamo ka čemu težimo.“ 

Novac danas kao najzavodljivija kategorija osvaja srca, čineći ih otuđenim, prije svega, za emociju, prema svemu što nije moć novca. Ljudi s novcem se osjećaju nadmoćno, veoma su neosjetljivi na čovjeka. I sami ste negdje napisali da milijarder nema želju da piše poeziju, stvara umjetnost koja će oplemeniti dušu iz prostog razloga jer to nije dovoljno profitabilno. Koliko je zabrinjavajuće da se na prostoru nekadašnje nam zajedničke države, koja, prije svega, nije imala brutalno kapitalističko naslijeđe, dogodi takav jaz između takozvanog malog čovjeka, onog koji materijalno loše stoji i onog koji ima više nego što mu treba, a misli da mu treba još više?

„Tako je, mi smo mentalitetski jako pali, to je ono što izvodim u jednom mom teatarskom kabareu. Stvorena je ta jedna baš onako klasna priča koja je jako bolna. Izgubili smo pedagoge, izgubili smo humaniste, izgubili smo ljude koji se bave mladim ljudima. Moje humanističko obrazovanje bilo je u tom pravcu da pokušam da stvorim neku alternativu, da ponudim neke odgovore ljudima, da budem živ čovek, a ne neka internet faca. Ako nemamo veru u čoveka, sve što pričamo su tek prazne  priče, moramo da budemo negacija tom jednom kapitalizmu i da verujemo u neko humano društvo. Recimo, ovo što su stvorili studenti u Beogradu i u celoj Srbiji, barem na momente, neki obrisi gde mladi ljudi veruju jedni u druge. Mi vučemo traume iz rata. U tom smislu treba da budemo mostovi, treba da budemo saveznici i da tražimo te svetle primere, da ukazujemo na pravi put, a pravi put je uvek ta međunarodna saradnja. To je povezivanje, to je ljudskost, to je humanost, to je nešto što u stvari spaja ljude, a ne razdvaja i čini mi se da među ovim mladim ljudima koji dolaze, ta neka generacija rođena u 21. veku,  ima fantastičnih ljudi. Njima treba dati šansu, jer ako razvijaš mladog čoveka u humanom ambijentu, on postaje čovek. Skoro sam pročitao jednu misao da zao čovek misli da su ljudi zli, a dobar čovek misli da su ljudi dobri. Znate, kakve vrednosti plasiramo u društvu, takve vrednosti dominiraju i ja pokušavam te humanističke tokove da usmerim u pravom  smeru. Tako je pre neki dan bilo, nakon što je Bosna i Hercegovina pobedila Italiju. Meni fudbal sam po sebi nije bitan, ali jeste ta radost, ta sreća, euforija, jer možemo kroz uspehe Bosne i Hercegovine da napravimo to jedno kohezivno tkivo i da obradujemo sve ljude u regionu, to je nešto što je dobro, što nosi veru u te mlade ljude, koji su, videli smo, borbeni, veruju u to društvo i to su neke od vrednosti koje treba da sledimo, znači timski duh.“

A da li ono što pišete i što govorite, bez obzira na to da li je to knjiga ili tekst na društvenoj mreži je Vaš stav ili, prije svega, put kako doći do nekog stava?

„Pa jeste. To ste odlično videli. Osnovna stvar u sociologiji je kritičko-menjalačka svest, ne kritika sama po sebi koja ne znači ništa ili ono Hegelovo teza i antiteza rađa sintezu. Ja pokušavam, ustvari, misaonim okvirom da razvijem taj neki pojmovni aparat da ljudi, čitajući mene, ustvari, ne da ih ubedim u nešto, nego da naučim da misle. Čovek ako ne zna da misli, onda samo ima stavove, ali ti stavovi se menjuju. Kad imaš izrađen način mišljenja, ti zapravo možeš kao pisac, sociolog ili umetnik, nebitno kako, da kroz tu radnju koju vodiš zapravo naučiš ljude da misle humanistički. Čak i ako uradi se  nešto što nije pozitivno, da ljudi shvate kako i zašto je to neko uradio. Tako da uvek je put isti, to je put humanizma, sve ostalo su stranputice.“

Da, putokazi ili znakovi pored humanističkog puta su zaista bitni da dođete do cilja. Kako posmatrate umjetnu tehnologiju kao vrijednost, kao opasnost, kao neminovnost? Šta pomislite kada shvatite da umjetna inteligencija uradi nešto za deset minuta, a Vama su bili potrebni dani, čak i godine čitanja?

„Nažalost, ljudi su u ovom tehničkom svetu sve više inferiorni i to je tragično... Neko ko nije stvaralac, ko je manipulativan,  moći će to da zloupotrebljava. Međutim, uvek čovek treba da veruje u dobro. Zato se moja knjiga zove Večna nada. Mi moramo da radimo to što je do nas, to je neki taj princip života i siguran sam da ta veštačka inteligencija može da se iskoristi za neke prave stvari, da se iskoristi za humani put. Nažalost, ljudi koji su orijentisani ka profitu, ka novcu, oni će to zloupotrebljavati. Hajde da koristimo tu umjetnu inteligenciju za neke pametne, za neke humane stvari. Nažalost, bojim se, budu  li se toga dohvatili ljudi kojima je to čista profitabilna priča, da ćemo imati problema, jer će iskoristiti tu jednu neverovatnu moć koju ona ima. Prosto normalan čovek ne može da parira, jer je umetna inteligencija u stanju u roku od nekoliko minuta ili sekundi da napravi film, fotografiju, tekst, a za što su tebi potrebni rad, inspiracija, talenat i ostalo, tako da to je bukvalno borba čoveka protiv mašine.“

Utopija je izmišljeno idealno društvo u kojem žive sretni ljudi bez problema. Pitanje je, kako i može li se sretno živjeti između utopijske Platonove države i ovog Orvelovog vrlog novog svijeta?

„Ja živim svoju neku utopiju. Znači, utopija je živeti srećno u stanu, živeti srećno u prirodi. Mi moramo da stvaramo te neke male krugove, kružoke, ne možemo na silu da nametnemo nekome kako će da živi. Ja sam apsolutno za utopiju. Nije stvar da li će da se ostvari, nego da li ti veruješ u to, da li težeš ka tome. Isto kao i ljubav. Dok si zaljubljen, dok voliš, tebe to nosi, tako da ideja je tu mnogo važnija od  realizacije. Dokle god je ta ideja, vera, dokle god je zanos, prkos i, opet se  vraćam na tu moju poslednju knjigu, Večna nada. Dokle god se nadaš, ti postojiš. Tako da je, ustvari, utopija suprotnost, odnosno antiteza toj neutopiji u kojoj ljudi žive. Nažalost, većina ljudi je potpuno prepuštena tom kapitalističkom načinu života, nemaju vremena i prostora da oslobode svoju dušu. Nada je potrebna, ali nije dovoljna. Potrebna je dobrota kao vezivno tkivo.“